Зашто славимо Дан државности?

Дан државност Републике Србије слави се 15. и 16. фебуара, на православни празник Сретење. Овај велики дан симболизује борбу за независност и слободу српског народа током 19. века и увођење првих елемената државности у нововековној Србији. Народна библиотека „Бранко Радичевић“ са Музејском јединицом, обележила је Дан Државности Републике Србије, изложбом која представља слободарске и демократске тенденције Српског народа. Ове тежње српски прваци и народ који је стао иза њих исказивали су борбом против завојевача и доношењем једног од најдемократскијих устава у тадашњој Европи. Први српски устанак и Сретењски устав везује исти датум, и баш из тог разлога је 15. фебруар, изабран као Дан државности Републике Србије.

Први српски устанак

Током 19. века, Балканско полуосртрво представљало је арену у којој су се сукобљавале велике свестке империје. Велики део Балкана био је под владавином Отоманске империје. Оно што је уједињавало балканске народе била је жеља за слободом и независношћу од Отоманске царевине. Становништво тадашњег Београдског пашалука, је међу првима на Балкану одлучило да своју слободу оствари борбом и да једном за сва времена стане на пут злочинима које су вршили намештеници турских султана и побуњени јањичари.

Први српски устанак био је опште-народни покрет. Водили су га виђенији Срби из Београдског пашалука, а снагу му је давала велика маса народа која је стала иза вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа и осталих устаничких првака. Устанак је почео на Сретење 1804. године и већ до краја године од јањичара је ослобођен велики део Београдског пашалука и усановљена је нова Народна власт. Нови поредак је успешно брањен током следећих неколико година, маестралним маневрисањем и храброшћу у биткама на Иванковцу, Мишару и Делиграду и током опсаде и ослобођења Београда.

Власт у устаничкој држави спроводио је Правитељствујушчи совјет и он представља прву српску нововековну државотворну институцију. Совјет је организовао судове, школе, војску и полицију у особођеним нахијама и бавио се спољно-политичким питањима. Попечитељи (министри) у Правитељствујушчем совјету били су неки од најистакнутијих и најобразованијих Срба тог доба, укључујући: Доситеја Обрадовића, Јакова Ненадовића и Ивана Југовића.

Устанак је сломљен 1813. године, после њега је Отоманска власт успоставила нови поредак, а све устаничке институције су распуштене. Ипак, Први српски устанак означио је велику прекретницу у историји српског народа и он представља прву националну револуцију на Балканском полуострву. Његове слободарске тековине памтимо и данас.

Сретењски устав

Скоро 23 године после слома Првог српског устанка донет је први устав Кнежевине Србије. За време владавине кнеза Милош Обреновића, Кнењжевина Србија је покушавала да се што више удаљи од Осмалијског феудалног наслеђа и уђе у круг развијених европских држава. Сретењски устав је био производ управо тих тежњи.

Устав је написао Димитрије Давидовић, учени Србин из Земуна (који је тад био део Хабзбургшке монархије). Овај документ је власт у Кнежевини Србији поделио на 3 органа власти: Кнеза, Државни совјет и Народну скупштину. С’ обзиром да је један од циљева доношења устава био да се ограничи власт кнеза Милоша Обреновића, ово је био један од најнапреднијих европских устава тог времена. Власт кнеза контролисао је Државни совјет кога су чинили виђенији локални прваци, а Народна скупштина је разрезивала порезе и одобравала кнежеве одлуке, на његов захтев.

Нажалост политичке игре великих сила су спречиле у усвајање овог устава и он је остао мртво слово на папиру. Кнез Милош Обреновић га је укинуо под притиском Хабзбургшке монархије, Османлијског царства и Русије. Ипак, овај устав је у великој мери допринео развоју демократских порцеса, како уз Кнежевини Србији, тако и у другим поробљеним балканским земљама.