НАГРАЂЕНИ ХАИКУ ЦИКЛУС
Дорошки Дања, Београд
У српском селу
опустелом, далеком,
један стари пар.
Седи у хладу,
човек у годинама,
сијају седе.
На благом лицу
мрежи бора и вена,
година безброј.
Крхкога тела
старица погурена
хитро корача.
Жена је села
крај свог изабраника
да мало ћуте.
Свашта су прошли
током педесет лета
и речи рекли.
Чврстином става
с правом се поносе
нејака леђа.
Гордост је прошла
и много добра и зла,
опстала – љубав.
Поглед се спушта
у замишљеност бежи
у смирај дана.
I НАГРАДА
142 Цветичанин Светлана, Ниш
Побели поље
По њему капи крви –
град уби малине.
II НАГРАДА
134 Секулић Боривоје, Лаћарак
Ниски облаци.
Кућица стубом дима
спојена с небом.
III НАГРАДА
104 Совиљ Неда, Нови Сад
Снове снивају
птице у кавезима
полетеле су.
ПОХВАЛЕ
Ћировић Љутички Миленко, Београд
по терасама
свако сам пије кафу
и ћути за се
Јањалија Дамир, Београд
Олујни ветар
Куд ли ћеш се ти скрити
млади месече?
Ковачевић Чедо Чеков, Нови Београд
Заједно плове
Река, рибар и рибе,
Свако свом ушћу.
Џудовић Радослав, Косјерић
Пролећно сунце
Греје старачка леђа.
Улица пуста.
Обреновић Милад, Рогатица
У старом писму
љубавна је порука
прерасла у брак.
Делибашић Вукосав, Никшић
у загрљају
ваљају се улицом –
лишће и вода
Додеровић Зоран, Нови Сад
Девојке газе
зрело грожђе у бадњу –
беле бутине.
Грковић Ранка, Нови Сад
Чамац реже
водено огледало –
и небо се дели.
Обровски Александар, Нови Сад
Капље са крова.
Киша опрала небо
и сада га цеди.
Назански Борис, Загреб
ни лепих зуба
ни заразних осмеха
заштитне маске