ХАИКУ КАО ИЗРАЗ КОСМИЧКЕ НЕЖНОСТИ

Хаику песник гледа на живот као на јединство супротности, са једним поетичким и филозофским ставом који је, у најбољој традицији хаику погледа на свет, много више став помирења него сукоба. Реч је овде о космичком принципу заједништва и свејединства постојања универзума који нас упозорава на значај и смисао сваког створења у космосу и сваког тренутка нашег живота. Оно што се често превиђа јесте чињеница да хаику није само став према природи и њеној лепоти, већ подједнако и став према човеку и човековом свету. Хаику поглед запажа сваки покрет биљака, животиња и људи износећи и наговештавајући неку супротност између ствари и догађаја у природи или свету, да би их у једној вишој димензији и пројекцији помирио и објединио кроз став поверења према свету, кроз став прихватања његове сложености, хармоније и лепоте.

Управо поменута одређења доводе хаику поезију у дослух и у дијалог са најзначајнијим песничким ствараоцима и поетским стратегијама које су у просторном па и културолошком и историјском смислу далеко од Јапана. Сетимо се нашег Милоша Црњанског и његовог повезивања завичајних призора са лепотама Суматре или са снежним врховима Урала: Сад смо безбрижни, лаки и нежни. Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече, знамо да негде, место њега, неки поток румено тече! Овога пута вреди се присетити и великог песника Рајнер Марије Рилкеа који у најбољој инспирацији будистичког и хаику приступа у песми Јесен пише: Сви ми падамо. Пада рука. У сваком од нас пад живи неизбежно. Па ипак, неко бесконачно нежно падању овом даје смер и склад.  Да, управо ова вера да нека бесконачна космичка нежност обједињује и хармонизује природу и човека, велико и мало, пролазно и непролазно, коначно и бесконачно, даје непресушну енергију хаику ствараоцима.

Управо таква песничка енергија нежности и поверења слила се и ове године у Оџаке, на 29. Фестивал хаику поезије. Пристиглa су 163 рада. Специфичност овогодишње смотре јесу хаику песме са освртом на социологију и филозофију друштва, са једним профињеним антрополошким приступом. Ове године за разлику од ранијих,  много је мање хаику циклуса – укупно 43. И ове године има нових учесника, највише  из Србије и Хрватске. Највише пристиглих радова је из Београда, Ниша, Новог Сада, Јагодине, Зрењанина, Ужице, Ваљева, а из земаља окружењаистичу се градови Подгорица, Сански Мост, Загреб, Ријека и Пула. Запажени радови долазе и из Македоније, Бугарске, Румуније и Шведске. Нови радови пристигли су из Тузле, Берана, Рогатице, Добоја, Зрењанина, Смедерева и Земуна.

У награђеном циклусу Недеља на Лиду песник на сцену прелепе земунске плаже поставља људе са њиховим радостима и атракцијама: сом који се праћака на удици риболовца, регата која пролази, плићак пун деце… Једноставност ових слика, заједно са лепотом природног речног окружења сјајан је пример хаику хармоније. Занимљиво је да се на сличној природној сцени збива и првонаграђена песма у којој осмерац клизи мирном реком, докзамахом прште весла. У другонаграђеној песми шума се приближава кућама замрлог села, наговештавајући не само рустикалну идилу, већ и благу стрепњу пред свим оним што се може догодити у загрљају ноћи. И у песми која носи трећу награду, слика велике али опустеле куће и оџака подсећа нас на социолошки и антрополошки проблем нестанка села и становништва за који је тешко наћи лако и поуздано решење. И међу похваљеним хаику песмама појављују се сродни мотиви: стари крај, зелена трава дома, село у магли, бреме сећања. Али ову меланхолију и жал за завичајем, у складу са хаику принципом јединства супротности, развејава оптимистичка песма делија и млада на прагу! У овом ведром духу завршавамо кратки осврт на овогодишњи Фестивал хаику поезије, унапред се радујући и најављујући јубиларне тридесете песничке сусрете у Оџацима.

                                       Жељко Вучковић

Н А Г Р А Ђ Е Н И

I  НАГРАДА

Гашпар Драгица, Београд

Осмерац клизи

мирном реком – замахом

прште весла.

II  НАГРАДА

Божић Жарко, Београд

Замрло село.

Примиче се све више

шума кућама.

III  НАГРАДА

Манић Форски Драгослав, Бабушница

Кућа голема

Ал на оџак чур нема

Цела опустела

НАГРАЂЕНИ ХАИКУ ЦИКЛУС

Гостовић Бранка, Нови Београд

На Лиду гужва.

Од Земуна облак сив, црн –

нико не хаје.

Стиже регата!

Ка обали трка наста.

Само је прошла.

Догађај дана,

на удици риболовца

сом се праћака.

Плићак пун деце,

на песку општа гужва.

Хлад? – места нема.

Вече се ближи,

љуљушкају се чамци –

ником се не иде.

Смирај дана – још

песак топлином зрачи.

Рој комараца.

Лидом се шири

мирис рибље чорбе и

песма се заори.

Котлић празан,

ватра још тиња – дими.

Месец је засјао.

Ноћ дружељубива –

шале, песме смењују…

Кад пре – ево зоре?!

Све је утихнуло,

Лидо напуштамо, аласи

стижу – Дунав тече…….

 

Хаику и библиотека

 

Хаику песма је у Кини настала из оног истог семена из кога је настало све што је брижљиво неговало односе човека и неба: што је стање небеских ствари преносило и препознавало у стању ствари на земљи. Резултат те опште међусобне повезаности, најједноставније речено, јесте и хаику песма.

Разуме се, као песма, као језичка уметничка уметност она је морала да следи своју природу, тј. да на сликовит, а не апстрактан, начин, кроз оно појединачно, изражава и оно опште. Зимски или летњи пејзажи, које опевава, само су рефлекс општих начела на којима све постоји; оне слике, нпр. јесењих вечери или магла, само су човеково меланхолично расположење итд.

У Јапану хаику песма ниче из истог семена које је донесено из Кине. Али стабло које из њега расте овде као да је калемљено, па се појављују и другачији цветови него тамо. Хаику песма је никла из кинеске духовне игре тако што би неко, као неку врсту пи­та­ња, изрекао половину стиха песме, а неко други другу по­ло­ви­ну која се развила у самосталан стих од 5,7,5 слогова. То је хаику песма.

Хаику песма је у почетку, што јој и име казује, носила комичан елеменат. Касније се развила у стих који очарава нежношћу и лепо­том, било да је реч о изразу или о свету о коме пева. А то је најчеш­ће свет природе (брдо, вода, дрво, цвет, птица, годишња доба и томе слично).

Но, оно што је у том сликању значајно јесте настојање да насликани свет ствара илузију да је реч о стварном свету природе са којим се језик песме стапа и поистовећује. Тако је реч о језичком брду, језичкој води, језичком дрвету, језичком цвету, језичкој птици, језичком годишњем добу.

Хаику песма је, напросто, једна слика која настаје из једног да­ха песника загледаног у свет природе у коме тражи одјек своје ду­ше и који проналази оно Исто и Једно спољашњег и унутрашњег света.

Међутим, хаику песма у Европи, а то значи и у Србији, није била тек помодни књижевни хит, већ је у новој авангардној духовној клими пронашла плодно тло у коме ће се, далеко од земље свога рођења, успешно развијати. Тако је она, и ван свога будистичког контекста који је и сама почела помало да напушта, налазила места у виђењима песничких ствари појединих песника.

Биљана Златковић

ХАИКУ 2018