Дан државности – обележен у свим библиотекама и Музејској јединици
Дан државности Републике Србије празнује се 15. и 16. фебруара, као дан почетка Првог српског устанка и дан кад је Српска држава добила свој први модерни устав.
Српска државност зачета је у Оршцу, месту одакле је Карађорђе Петровић покренуо српске кнезове и рају, и укључио их у власт Правитељствујушчег совјета који је трајао колико и сам Устанак. Током рада Устаничке управе, власт свих назадних турских институција је суспендована. Нажалост, Устанак је завршио поразом нове власти. Ипак, идеја о независној српској држави је победила све касније политиче поделе.
Први српски устанак
Током 19. века, Балканско полуострво представљало је арену у којој су се сукобљавале велике свестке империје. Велики део Балкана био је под владавином Отоманске империје. Оно што је уједињавало балканске народе била је жеља за слободом и независношћу од Отоманске царевине. Становништво тадашњег Београдског пашалука, је међу првима на Балкану одлучило да своју слободу оствари борбом и да једном за сва времена стане на пут злочинима које су вршили намештеници турских султана и побуњени јањичари.
Први српски устанак био је опште-народни покрет. Водили су га виђенији Срби из Београдског пашалука, а снагу му је давао народ, који је стао иза вожда Карађорђа и осталих устаничких првака. Устанак је почео на Сретење 1804. године и већ до краја године од јањичара је ослобођен велики део Београдског пашалука и установљена је нова Народна власт. Нови поредак је успешно брањен током следећих неколико година, маестралним маневрисањем и храброшћу у биткама на Иванковцу, Мишару и Делиграду и током опсаде и ослобођења Београда.
Власт у Устаничкој држави спроводио је Правитељствујушчи совјет и он представља прву српску нововековну државотворну институцију. Совјет је организовао судове, школе, војску и полицију у особођеним нахијама и бавио се спољно-политичким питањима. Попечитељи (министри) у Правитељствујушчем совјету били су неки од најистакнутијих и најобразованијих Срба тог доба, укључујући и Доситеја Обрадовића, Јакова Ненадовића и Ивана Југовића.
Устанак је сломљен 1813. године. После њега је Отоманска власт успоставила нови поредак, а све устаничке институције су распуштене. Ипак, Први српски устанак означио је велику прекретницу у историји српског народа и он представља прву националну револуцију на Балканском полуострву. Његове слободарске тековине памтимо и данас.
Сретењски устав
Скоро 23 године после слома Првог српског устанка донет је први устав Кнежевине Србије. За време владавине кнеза Милош Обреновића, Кнежевина Србија је покушавала да се што више удаљи од Осмалијског феудалног наслеђа и уђе у круг развијених европских држава. Сретењски устав је био производ управо тих тежњи.
Устав је написао Димитрије Давидовић, учени Србин из Земуна (који је тад био део Хабзбургшке монархије). Овај документ је власт у Кнежевини Србији поделио на 3 органа власти: Кнеза, Државни совјет и Народну скупштину. С’ обзиром да је један од циљева доношења устава био да се ограничи власт кнеза Милоша Обреновића, ово је био један од најнапреднијих европских устава тог времена. Власт кнеза контролисао је Државни совјет кога су чинили виђенији локални прваци, а Народна скупштина је разрезивала порезе и одобравала кнежеве одлуке, на његов захтев.
Нажалост политичке игре великих сила су спречиле у усвајање овог устава и он је остао мртво слово на папиру. Кнез Милош Обреновић га је укинуо под притиском Хабзбургшке монархије, Османлијског царства и Русије. Ипак, овај устав је у великој мери допринео развоју демократских порцеса, како у Кнежевини Србији, тако и у другим поробљеним балканским земљама.
Милош Обреновић, и његови помоћници у међувремену су подигли нову државу, и установили нови устав који је на снагу дошао на Сретење, у фебруару 1835. године.
Баш из тог разлога се данас празнује Дан државности Републике Србије , као дан Скупа у Орашцу, 1804. године, и као дан изгласавања новог и најмодернијег европског устава тог времена, 1835. године.
Исто као и Српска револуција, која је започела Скупом у Орашцу, српским уставом је започео нови период српске историје, који је пре свега оличен борбом за слободу. Године 1914. и 1915., та идеја је материјализована у биткама на Церу и Колубари, као и пробојем Соунског фронта, 1916. и 1917. године, и успостављањем Народно-ослободилачке власти, 1944. и 1945 . године.
Данас, иако велики број држављана Републике Србије слави Дан државноси, као дан увођења најмодернијег устава, 15. и 16. новембра такође треба обратити пажњу на историјске околниости које су пратиле Српску револуцију и борбу за независост. У питању је покрет који је био иницијална каписла за велики број сличних националних револуција на Балкану, и за коначно формирање српске самосталности.
Српска револуција 1804. године, започета је по угледу на Франсуцку револуцију, која је била својеврстан преседан у европској политици. Уз помоћ ове револуције, Србија се јасно окренула новим токовима у Европској и Балканској политици, и ставила се на чело слободарских нација, које су радиле на збацивању колонијалне и апсолутистичке власти европских династија.
Продукт Српске револуције, и Сретењског устава је самостална српска држава, независна од великух европских ис светских сила.